Nisam htio ljubav, niti
o ljubavi. Govorio sam da je to isuviše istrošena tema, sada već etiketirana,
prodana. Time sam se krio, opravdavao.
Nikad nisam uspio ostvariti taj segment
života, nikad njime upotpuniti ove druge, manje bitne, segmente. Da, manje
bitne, priznajem. U svim tim manje bitnim segmentima ja sam briljirao.
U segment ljubav je spadala sigurnost, zaštita,
utjeha, sklonište, dom, porodica, djeca, smijeh, otimanje za kokice, golicanje,
ljubomora, sitne svađe i ljutnje...Naravno da je to bitnije od svega drugog. Naravno
da je to najvrijednije, najsmislenije. To je život, sve ostalo je samo posao. Taj
jedan segment izliječi loš utjecaj svakog drugog segmenta. Zato sam ja sada
nepotpuna i bolesna osoba.
Stajao sam tu, pred
njom, potpuno razoružan, spreman da joj se prepustim, da postanem njen. Možda
bih joj trebao reći da sam poput već polomljene čaše, da pazi. Možda bih joj
trebao reći da odavno nisam bio spreman na ovo, ko zna, možda sam čekao nju.
Ali sada sam spreman. Poželio sam ljubav, njenu. Poželio sam uzeti njenu ruku,
i odvesti je, bilo gdje. Poželio sam da
ljubim njene obraze. Poželio sam njene usne na mome licu, doživotno, evo
potpisujem. Poželio sam zajednička jutra i zajedničke sutone. Poželio sam nju,
uvijek, baš tu, pored sebe.
Samo sam pognuo glavu,
sitan, jadan, u strahu. Ne od nje, nje se nisam bojao. Kad pomislih da bih njoj
trebao reći sve te želje, neki nož u mojoj utrobi me poreže. Kad god sam nešto
poželio i bio blizu ostvarenja, predmet mojih želja bi jednostavno nestao i
tako postao nedokučiv i nemoguć. Zamišljao sam sudbinu (neku zlobnu babu,
izboranu, ružnu...) kako se oholo cereka meni u facu.
Nisam htio o ljubavi,
ne. Ako joj kažem za sve neuspjehe, pobjeći će, glavom bez obzira. Smatraće me
nesposobnim, za ljubav. Zar ima gore?
Nisam htio da joj govorim o ljubavi, ni
prošloj ni budućoj. Htio sam samo da je volim.
Bez ikakvih silnih naglabanja,
govora, prepričavanja...Samo da je volim. Da ujutro poljubim njenu kosu, njeno
lice, poželim joj dobro jutro. Da mislim na nju svake sekunde dana, da svaku
sunčevu zraku posvetim njoj. Uvečer da je čvrsto zagrlim, kao da je godinama
nisam vidio, i da je volim, samo da je volim.
Nisam htio o ljubavi, a
pitala me. Shvativši da ne smijem odustati, da moram pokušati, uzeo sam njenu
ruku, onako nježnu i malehnu, znam da joj je mjesto u mojoj.
„Sada je sve u redu“,
rekao sam, sebi ili njoj, ne znam. „Pričaću ti o ljubavi. Ali o mojoj i tvojoj.
Pričaću tebi i našim unucima, mislim da će im se svidjeti.“
Nasmiješila se. To je
dobar znak.
Nema komentara:
Objavi komentar